Ime ovog pokreta nije izmišljeno, nametnule su ga neprilike sa sve zagađenijom prirodom i ništa manje zagađenim ljudskim odnosima kao i sa prodorom lažnih vrednosti u kulturu.

   Objedinili smo u jedan pokušaj dve namere - da utičemo, koliko je to u našoj moći, na razotuđenje čoveka i utoliko na njegov duhovni povratak izvornim vrednostima prirode. Taj povratak ne bi bio Rusoovski a ni Robinzonovski. Ne bi odbacivao proverene tekovine civilizacije. Poveo bi čovekovu savest na ona mesta iz kojih je ponikao, iz kojih je crpeo stvaralačku energiju i na kojima je zasnovao ceo svoj opstanak. Na tim mestima, bez obzira na to koliko ih je sam zatrpao materijalnim i duhovnih otpadom one proizvodnje koja mu je bila nametnuta raznim profiterskim trikovima, on će se morati ne samo opomenuti svojih egzistencijalnih dužnosti nego i nadahnuti za novo stvaralaštvo. Prema tome, mi gledamo na očišćenje prirode kao na posredno očišćenje čoveka (s tim što se ova rečenica može čitati kružno). Ako je čovek neraskidivi deo prirode, a to niko ne pobija, onda je krajnje vreme da se pokrene sve što misli i oseća kako bi bio sprečen bezumni atentat čoveka na sopstvenu sredinu.

  Većina svetskih jezika u ovom trenutku pretežnim delom je u pisarskoj službi tračeva o izvikanim supermenima naše civilizacije i šokantnim pojedinostima njihovih, za javnost stilizovanih, privatnih života; u službi je lutrijskih sklonosti ljudske sreće i horoskopske pisanosti čovekove sudbine...



Ekološki manifest iz 1989.:


Dragoljub Jovičić: EKO ART





Biti ili ne biti čovek … - Dragoljub Jovičić

Takva je biblija atomske ere - džepnog formata, džepne sadržiner “džepne“ motivacije.

Živimo u vremenu koje na većini meridijana karakterišu izvestan totalitarizam duhovne osrednjosti i premoć “talenata nad genijima“. Carstvo osrednjosti je carstvo sa najmanje rizika i odgovornosti, sa najviše spokojstva koje sve više dobija na ceni.

Čovek savremene civilizacije gotovo nagonski, a samim tim i nekritički, beži, u svom slobodnom vremenu, od programiranih ritmova profesionalne delatnosti, ali po inerciji, beži u programirane vidove slobode.

 Engleski psihijatar Leng piše: „Oko nas su pseudo događaji kojima se prilagođavamo sa lažnom svešću podešenom da takve događaje vidimo kao istinite i stvarne, čak i lepe. Danas u ljudskom društvu istina leži manje u onome što stvari jesu no u onome što nisu. Naše društvene stvarnosti veoma su ružne ako se sagledaju u svetlosti prognane istine, a lepota gotovo da više nije ni mogućna ako nije laž.

  Šta da se radi? Mi koji smo još upola živi, možemo li učiniti nešto više do da odrazimo propadanje oko nas i u nama? Možemo li učiniti nešto više do da pevamo tužne i gorke pesme razočaranja i poraza?... Mi smo ošamućena i izluđena stvorenja, stranci za svoje stvarno ja, stranci jedni za druge i za duhovni i materijalni svet - ludi čak i sa idealnog stanovišta koje možemo da naslutimo, ali ne i da prihvatimo.

  Rođeni smo u svetu u kojem nas očekuje otuđenost. Potencijalno, mi smo ljudi, ali u otuđenom smo stanju i ovo stanje nije naprosto prirodni sistem. Do otuđenja kao naše sadašnje sudbine došlo je tek kada su ljudska bića izvršila žestoko nasilje nad ljudskim bićima.“

  Nikada ranije svetu nisu bili ovako preko i ovako očigledno potrebni ljudi od mašte, invencije, duha. I nikada ranije svet nije mogao da im ponudi ovoliko prostora i pobuda za maštanje... Pa ipak, slikarska četkica se sve više izobražava u čatku, kamera u ključaonicu, pero u stroj, scena u bordel, štampa u popis...

 Suočeni smo s narastanjem političkih antagonizama koji su gluvi pred kulturnim vapajem, pred egzistencijalnom nužnošću čovečanstva za zajedništvom, te postaje sve važnije pitanje hoće li tradicionalne i aktuelne poruke, u najširem smislu te reči, kulture kao oružja protiv svekolike neslobode i banalnosti, moći prebroditi silna ograničenja što su tehnički tako uspešno već prevladana.

  U ovoj svojoj fizičkoj i duhovnoj pokretljivosti, čovek današnjice pati od statičnosti i spore posrednosti svoje individualne moći od sve striktnije društvene i profesionalne kanalisanosti ličnih energija. Istodobno je posredstvom brze i masovne komunikacije rastrzan raznolikim belosvetskim senzacijama koje mu se čine nadohvat ruke. I što mu se velika i šarena predstava više približiva, to mu se njegov udeo većma čini beznačajnim i jednobojno kostimiran. Neporažene volje, a prekraćenih i strogo regulisanih moći, on ne pristaje da bude samo talac tzv. objektivnih zbivanja. Još jedan uput iluzijama u kojima će, bez napora i bez nepredočenih opasnosti, neizmernom agilnošću “nadoknaditi“ tu manjkavost u životu.





Čovek današnjice dežura širom sveta često i protiv svoje volje, postaje jatak svega što se na zemlji događa, zateže nerve, prenapreže i pregreva savest, gubi epsko spokojstvo lične nepozvanosti i neodgovornosti za bilo šta što se događa van njegove avlije. Sa svih strana i bez prestanka upozoravan je na odsudnu zavisnost svoje lične egzistencije čak i od onoga što se događa geografski i moralno daleko od njega.

  Ali baš zato što često nije ni u stanju ni u prilici da akcijom pruži oduška svojoj prenapregnutoj savesti, da je odelotvori, sklon je zavaravanjima, banalnim, mitomanskim iluzijama akcije u kojoj dobro bezuslovno i bezizuzetno trijurafuje nad zlom. Pri tome je gotovo nevažan karakter tog dobra i tog zla.

“Kao da je čovek industrijske civilizacije umoran čak i za igru, onu u kojoj bi se sav uneo, u kojoj bi istinski učestvovao. Kao da i nju prepušta drugima, profesionalcima, dok se on zadovoljava praćenjem igre poizdalje. To im dozvoljava da uštede napor kritičnosti.”(From)

  Najmoćniji medij savremene civilizacije potencijalno je najopasniji manipulant javnim mišljenjima i ukusom.

  Estetski funkcionalne poruke su oplemenjene i mentalno prodornije od spikerski intonirane vesti bez obzira na spektakularnost i brzinu njenog plasmana, na njenu autentičnost, njen objektivizam ili njenu navijačku opredeljenost. S obzirom na to da čovekova memorija nije ni skladište industrijske robe, ni rolna izbušenih računarskih, kartica, već integralan deo humanog prostora i selektivna funkcija humanog bića, dozvoljeno je pretpostaviti da čak i netačan podatak u estetski razvijenom kontekstu manje “zagađuje“ receptivni aparat od tačne, ali industrijalizovane i nevažne vesti.



Čitav taj pogrebni ceremonijal uporno navađa naša čula da važnost i smisao pojedinih dela i događaja merimo bleskom i bukom koji se dižu oko njihovih protagonista, a ne neposrednim značenjem samih pojava.

   U uzročnoj vezi sa ovim porivom samoobmane stoji i jedna istorijska okolnost. Vek najvećih saznanja jeste i vek najcrnjih sumnji u ljudskost smisla svih izvanrednih prodora u nepoznato. Inspirator i rukotvorac tih pobeda - čovek, podozreva sopstvenu moralnu doraslost poduhvatima koje preduzima i tekovinama koje poseduje. Svaki novi doprinos saznanju ujedno je i nova proba savesti. Tu više moralnog zatišja nema.

  Zato, mi nemamo iluzije da našim umetničkim delima i ukupnim ponašanjem možemo preko noći, pa ni presudno, uticati na zatvaranje rupe u zemljinoj atmosferi, očistiti đubretom zatrpane gradove, zaustaviti najezdu lažnih vrednosti u svim vidovima masovne kulture... Mi ne gajimo opsenu da je dovoljno skrenuti pažnju ljudima na ono što i sami vide da bi ih probudili. Nas ne zanima da istražujemo praroditelje ovog postindustrijskog greha. Gotovo je nevažno da li je do ovoga moralo ili nije moralo doći. Mnogo je važnije da se pokuša učiniti kraj bacanju u oči prašine i dima bilo iz fabričkih dimnjaka bilo iz bengalskih vatri lažne kulture. Takođe nas ne zanima ni ko je kakve veroispovesti ni nacionalnosti ni političkih ubeđenja. Pred opasnošću koja se nisko nadvila nad biološki i duhovni opstanak i razvoj čovečanstva, svi smo jedno.

  Ma koliko ogromna sredstva bila koja već danas treba uložiti za fizičko očišćenje sveta, ipak su potrebne veće investicije mašte, inventivnosti, duhovitosti u otklanjanju neizmernih naslaga duhovnog otpada koji sve teže pritiska i guši mlade generacije. Šta u svemu tome može učiniti ART za EKO?


Već smo rekli da se ne zanosimo utopijama lakoće i brzine pa ni presudnošću umetničkih nastojanja da se uspostavi ljudima primeren sistem vrednosti. Ali ono što umetnost i umetnici mogu, pod uslovom da i sami ne podilaze najnižim ukusima, to je da što ubedljivije upozore: „Quo vadis domine?“ (Kuda ideš gospodaru?). Gospodar sveta više nije samo profit po svaku cenu, nego i duhovna inercija, površnost, prazno šarenilo, nedelotvorna buka i bes. Nemoćan da to pojedinačno spreči čovek se ponekad svesno zaglušuje tom pomamom savremenih medija, a tim i oglušuje o sopstvenu savest, o svoju duboku, iskonsku potrebu da uspostavlja suštinske odnose sa drugim ljudima i da zadovolji vapeću nužnost za sadržajnom pripadnošću.

Umetnost je pozvana danas više no ikada da ne bude misionar nego da se samim svojim bićem, a to znači i tematski i motivski suprotstavi komercijalističkim iluzijama za “2 groša“, fantomima brze slave, utvarama probitačnih igara, svemu što za tren opsenjuje i od čoveka stvara prevarenog kupca, bio on toga svestan ili ne.

Odavno je primećeno da umetnost ne sme biti sluškinja ideologije i politike, jer time prestaje biti to što jeste.

Nijedan klasičan oblik kulturnog stvaralaštva ne bi se smeo suprotstavljati tekovinama moderne civilizacije, i u vrtlozima savremene socijalne drame, kultura, ma koliko slojevita, jedinstven je pokret ljudske energije protiv svih, ne samo istorijskih, oblika čovekove porobljenosti.

    Stvaralačka sloboda obavezuje u istoj meri u kojoj pruža svima šanse, ali se ona ne sme izjednačavati sa proizvoljnostima i sa lažnim krajnostima čiji je cilj plitka provokacija a ne doživljaj.

Oslobođen stresa i visokog standarda - Dragoljub Jovičić Zaratustra - Dragoljub Jovičić


Ekološka biografija:





Dragoljub Jovičić je još kao student Fakulteta Likovnih Umetnosti krajem osamdesetih godina prošlog veka imao veliku želju da okupi studente svog i drugih fakulteta umetnosti oko ekološke ideje Eko Art. 1989 godine sastavlja ekološki manifest ''Eko eho – eko art'' sa prevashodnom namerom da se oko ekoloških ideja okupe umetnici svih branši. Međutim, osim Aleksandra Badževića, horniste iz Narodnog pozorišta, nije bilo iskreno zainteresovanih. Tako je autor, rezigniran odsustvom ekološke svesti u umetničkim krugovima, ostavio Manifest otvoren da ga koristi svako po želji. 1990 godine postaje član ekološke stranke Dragana Jovanovića od njenog osnivanja. Sredinom devedesetih godina obnavlja (osniva) ekološki pokret Eko Art oko koga se okuplja oko 30 ljudi. Krajem devedesetih sa pokretom organizuje niz ekoloških performansa.



Biti ili ne biti čovek…

Zaratustra

Beg iz civilizacije

Oslobođen stresa I visokog standarda

Beg iz civilizacije - Dragoljub Jovičić Urbane kelije - Dragoljub Jovičić EKO EHO - Dragoljub Jovičić

Urbane kelije

EKO EHO

Protestno pismo porodice Bistrih potoka - Dragoljub Jovičić